Sinoć kad se vraćah iz topla hamama,

prođoh pokraj bašče staroga imama;

Kad tamo u bašči, u hladu jasmina

s ibrikom u ruci stajaše Emina.

Ja kakva je pusta! Tako mi imana,

stid je ne bi bilo da je kod sultana.

Pa još kada šeće i plećima kreće...

Ni hodžin mi zapis više pomoc’ neće!

Ja joj nazvah selam. Al’ moga mi dina,

ne šće ni da čuje lijepa Emina,

već u srebrn ibrik zahvatila vode,

pa po bašči đule zaljevati ode.

S grana vjetar puhnu, pa niz pleći puste

rasplete joj njene pletenice guste,

zamirisa kosa, k’o zumbuli plavi,

a meni se krenu bururet u glavi!

Malo ne posrnuh, mojega mi dina,

al’ meni ne dođe lijepa Emina.

Samo me je jednom pogledala mrko,

niti haje, alčak, što za njome crko’!...