Na mezaru majka plače

i nišane ljubi,

suze roni, b’jele prste lomi.

”Ja imadoh pet sinova.

k’o pet gorskih vila,

a sada ih kabur-zemlja skriva.

Da mi Allah djecu uze,

ni po’ moje muke,

već padoše od dušmanske ruke!”

Zadnje r’ječi majka zbori

i na mezar pada,

jer joj srce prepuče od jada.