Na pr’jestolu sjedi sultan, silni Ekber-car,

a do njega mlad vezire, mladi Behmen-han.

”Kazuj meni, mlad vezire, imena ti tvog,

ko ti dade zlatne ključe od harema mog?”

”Dala mi ih seja tvoja i poljupca dva,

a do zore kol’ko bješe ni sam ne znam ja!”

”Znaš li bolan, mlad vezire, snašao te jad,

da će dželat glavu tvoju odrubiti sad?”

”Čekaj malo, saslušaj me, ja sam svemu kriv,

ljubljah, ljubim, ljubit ću je sve dok budem živ!

A sad čini šta ti drago, na volju ti baš,

ili da mi seju dadeš ili samrt daš!”

”Na te r’ječi skoči sultan ko razjaren div,

mir zavlada k’o da niko ne imade živ.

Dok najednom zažubori milostivi glas:

”Ljubite se, sultan Ekber blagosilja vas!”