”Otvori mi džamli-pendžer,

dilber-Ajšo, golubice,

daj razgrni zar tanahni

da ti vidim b’jelo lice!”

Mnoge li sam noći prov’o

u tišini kraj jasmina,

dok me jednom nije pren’o,

glas staroga mujezina.

”Sabah-zora, ezan uči,

v’jerni idu u džamiju,

otvori mi, dušo, pendžer,

da ne lupam na kapiju!”

Tad Ajša u tren skoči,

do pendžera džamli kroči,

kakva zora, kakvo sunce,

to su sjale njene oči!