Prošetalo zlato materino,

po zelenoj bašci daidžinoj,

šetajući crnu zemlju ljubi:

”Crna zemljo i zelena travo,

što me nisi prekrila odavno,

da ne gledam jada po sokaku!

Od momaka i od djevojaka!

Drag me gleda, a dajo me ne da,

drag me hoće, a dajo ga neće!

Podaj, dajo, otići cu sama,

ostavit ću otvorena vrata,

nek’ ti bude hiljadu zijana!”