Sabah-zora, živom bojom

plavo nebo rudi.

Poranila moja draga

pa me ljubeć’ budi.

”Ustaj, ustaj, zlato moje,

sabah-zora svieće.

Slušaj slatki poj slavuja,

gledaj ruže, cv’jeće!”

Ja podigoh rusu glavu,

Pogledah je milo,

poljubih je, pa joj rekoh:

”Što me budiš, vilo?

Tvoje lice, moja zora,

što no rudi jasno!

Tvoje usne moje cv’jece

što miriše krasno!”